Entre les sphères d’intérêt et les aspirations nationales: la Roumanie et la Serbie – la fin du XIXe siècle

Abstract

Uprkos teških odricanja (ustupanje plodne južne Basarabije Rusiji, u zamenu za polupustinju Dobrudžu - odnosno srpske ideje u Bosni), nezavisne države Rumunija i Srbija ipak nalaze shodno raspoloženje za međusobna čestitanja i odlikovanja. Rumunija, koja se ranije prilagodila ustavnom poretku zapadnjačkog tipa, čini i sada odlučnije korake u vidu prilagođavanja titule sopstvenih poslanika u inostranstvu uslovima državne nezavisnosti; predviđeno je da Rumuniju spolja predstavljaju opunomoćeni ministri (u evropskim metropolama), ministri rezidenti (slučaj i za Beograd), i otpravnici poslova. Posle izvesnog ustezanja Srbije da prizna nezavisnost Rumunije (usled nesređenih finansijskih prilika ove sa Nemačkom - što je prouzrokovalo spoljni pritisak svemoćnog Bizmarka), uzajamnost titula ministara rezidenata uspostavljena je sredinom 1879. godine. I Rumunija i Srbija su nastojale da obezbede stečenu nezavisnost uz podršku Austro-Ugarske i Nemačke. Ako je - slučaj Srbije - to i dovelo do gubljenja nezavisnosti spoljno-političkog delovanja (pristajanjem Milana Obrenovića na uslove Tajne konvencije, nametnute u Beču, juna 1881), Rumunija uspeva da održi naklonost Austro-Ugarske uz manje odricanja i očuvanja veće slobode sopstvenog opredeljenja.